Tunel vrisaka i poljubaca

Moji “moments of zen” često uključuju trčanje.

Ok, pošto prođem onu granicu “Muka mi je, boli me levo stopalo, boli me desni kuk, je l’ moguće da sam se ovoliko natrontala! Ej, svi trkači se normalno znoje samo ja k’o da sam uletela u kišni oblak. Da l’ će ikad prestati ovaj znoj da kaplje sa mene?! E pa super, dunuo je vetar, sad je počelo i grlo da me boli. GOTOVO, BOLESNA SAM DO JUTRA!”
E kad prođe tih, jedno, 5km moje agonije ja počnem da uživam, mozak pošaljem sa laptopom na livadu da programira a ja, ono… Zen…

Drugi momenti su mi kada putujem.
Volim da putujem vozom a pogotovo volim prugu Beograd-Bar, kada se zaleti vagon 80km/h (na pruzi napravljenoj za 20km/h) pa kad krene da šklopara kao da će da se raspadne čim prođemo tunel.
A meni to kao da si zapevao uspavanku…

U jednom trenutku su se, igrom slučaja, te dve stvari sastavile i napravile ultimativni zen experience. U trčanju me je zadržalo mnogo stvari koje su mi prijale ali je velikog uticaja imala i energija koja je vodlila sva ta moja putešestvija… I naravno trke…

Ali, trke su priča sama za sebe i zaslužuju ne samo tekst, nego i čitavu kategoriju!
Imala sam nekoliko puta priliku da trčim u velikim evropskim gradovima. Neki su i rezervisani za sledeću godinu, kao što je na primer Berlinski polumaraton i IRONMAN 70.3 u Puli (i svim silama se nadam New York maratonu ali…)

Na svojoj prvoj polumaratonskoj trci sam obišla Beč za dva sata. Start je bio na mostu, preko lepog

Ovo ja pretabanah Beč

Ovo ja pretabanah Beč

plavog Dunava, sa jos 30 000 ljudi, prolazili smo kroz istorijski centar grada pa kroz čuveni Prater park. Protrčali smo pored Bečke opere a pred kraj prošli pored Schonbrunn-a. Cilj je bio, kao veliko finale uz huk kao na stadionu, kod palate Hofburg.
Kakav sjajan način da kao turista obiđeš grad, pomislih tad… Samo što te, tu i tamo, bole noge, malo ti se vrti u glavi ali je mnogo lepo, majkemi!

U Budimpešti sam startovala sa Trga Heroja, prelazila preko Szechenyi Lanchid mosta, pa onda preko mosta Petofi, prolazila pored ostrvca Margit Sziget pa opet još preko jednog mosta – Arpad. Videla sam usput Budimski dvorac kao i Andrassy bulevar, koji je na UNESCO-voj listi Svetske Baštine.

Itd…

Međutim, najlepša stvar koju sam doživela (pogotovo u Ljubljani) je bila podrška ljudi, što onih koji su isto tako preživljavali teške trenutke trke, što ljudi koji su posmatrali trku!
Navijači su navijali iz sveg glasa!
Ej, da vam ne pričam kako te blam pojede kad treba da prođeš pored njih, onako raspadnut, nije ti ni do smeškanja ni do tapšanja a ti se ispraviš i nasmeješ kao da si tek potrčao. Oni koji imaju malo više snage i bace petaka usput.

Mnogi svetski gradovi imaju organizovana dešavanja u toku maratona.
Znate, nije maraton samo trčanje i nisu trkači samo mazohisti (iako se možda nećete složiti samnom). Sve je to super što ti pobediš sebe, blabla i tako to ali je mnogo lepše i kad čujes lokalne bendove na stazi, kada ti volonter na okrepi dobaci neku motivaciju, kada uletis u vrisku i pisku i na trenutak se osetiš kao svetski šampion!

Foto: www.boston.com

Foto: www.boston.com

Ali to stvarno postoji i zove se Tunel vrisaka I poljubaca. Trka na kojoj se to dešava je čuveni Bostonski maraton.

Na pola puta trke se nalazi Wellesley koledž, značajna psihološka tačka za mnoge trkače i tunel se nalazi duž koledža. To je jedno od najboljih mesta da se oseti duh Bostonskog maratona. Čuveni tunel odjekuje od vrištanja studenata, koji smugnu sa časova, i saradnika koledža koji im se pridruže u navijanju mašući posterima, vrištanju u žaru navijanja iz sve snage, kao i ako je potrebno da se doda voda pa čak i ponudi poneki poljubac za trkače.

Svi su veoma uključeni u trku i pružaju toliko energije tako da trkači imaju utisak kao da trka počinje tek na tom mestu!

Foto: wellesleywestonmagazine.com

Foto: wellesleywestonmagazine.com

Navodno je to postalo tradicija od 1897. kada je nekadašnja generacija studenata navijala za svog favorita sa Harvarda. Predivna tradicija se zadržala i dan danas, tako da ako vas ikada put navede na Boston, a i maraton, možete uz zadovoljstvo trčanja jednog od najvećih svetskih maratona, da dobijete i poljubac za dž!
Nije da ćete ovde dobiti poljubac koji će vas oboriti sa nogu, da ne kažem koji će vas izuti iz patika (što je nepoželjno je l’te na trci), neće vam se ubrzati puls jer će vasa pumpa i ovako pumpati brže nego inače ali će vam svakako bili fin vetar u leđa i to kad pređete na težu polovinu staze.

Pravljenje transparenata za navijanje takođe se shvata vrlo ozbiljno. Čak imaju i svoju stranicu na Fejsbuku, kao I twitter nalog! Prihvataju i zahteve, svaki znak se pravi sa puno ljubavi a najzastupljeniji su Kiss me transparenti!
Ozbiljan je posao u pitanju kada se navija za maratonce a svi žele da svaki naredni maraton bude još nezaboravniji nego onaj prethodni.

I glasniji… I napućeniji!

 

Ovaj tekst je deo akcije Coca-Cola Blogger Network Adria. Show some love & #‎PoljubiRadost‬

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Comments

comments

Iron Mima

Runner/triathlete, IRONMAN Wannabe, blogger wannabe , Software Tester. Bullet-proof

Da čujem vaš komentar!