Ne verujem ničemu što menja boju

Moja majka ima noćne more, kad dođe pitanje moje ishrane.

Često promrmlja onako u snu “Šta hoćeš sutra da jedeš” i blago se nasmeši jer verovatno u njenim lepim snovima ja tad kažem – Šta god ti se sprema!
Na javi je to obično mora, pa uglavnom ja spremam svoje obroke jer će me pre čuti kako nešto “neću” nego što nešto hoću. Tako je i našem nekadašnjem kućnom ljubimcu, papigi, prva reč koju je progovorio bila – neću, jer je na dnevnoj bazi to čuo minimum 3 puta, pred obrok, pored raznoraznih mojih tinejdžerskih tvrdoglavljenja.

Mrljavila sam što se hrane tiče čitavo detinjstvo. Svi su mislili da moji česti bronhitisi i upale pluća imaju veze sa tim što sam više žvakala vazduh nego pravu hranu. A ako mi mi, nedajbože, hrana promeni boju, umela sam samo da se odmaknem sa stola.

Ugojila sam se krajem osmog razreda jer sam, tada već umorna, prestala da popuštam roditeljima, babama, dedama, ujkama i stričevima. Bez asortimana grickalica za začepljenje arterija sam oduvek mogla da živim, to nikad nisam ni volela ali me je višak kilograma pratio kroz celu srednju školu i pored mojih odbojkaških treninga. A imali smo strava trenera – posle svakog treninga je umeo da nam izlicitira koliko kila treba da smršamo, pa milina!
Koju godinu kasnije, posle fakulteta, počela sam da vodim računa i u početku je bilo ludo teško samo da se uobročim tj. da ne jedem van obroka kao i da se ne vraćam po još. Sanjala sam gozbe i slaninicu, koja je tad, popularno, bila neprijatelj br. 1 u dijetama a kao za baksuza sam u to doba čitala neku knjigu gde su vrlo slikovito bile opisivane sve gozbene večere. Krčao mi je stomak sve Betovenove simfonije, preživljavala sam Hamletovu dramu.

Prestala sam da se zasićujem hlebom, hranila se ribom, sirovim ili barenim povrćem i mršavim mesom u ograničenim količinama. Nutricionistu nisam imala jer to tada nije bilo rasprostranjeno i samim tim užasno skupo. Imala sam pomoć majke koje je imala dijetetiku na svojim studijama i koja mi je pomagala u pripremi obroka. Vremenom sam izbacila hleb jer sam uvidela da mi dosta smeta, tj imala sam više štete nego koristi…

Kada sam počela da trčim, ishrana mi se donekle promenila, jer je drugačija raspodela energije bila potrebna – ubacila sam bila više ugljenih hidrata (karbohidrata, UH), otkrivala šta mi prija, odgovara pre i posle treninga, eksperimentisala sa neunošenjem hrane pre jutarnjeg treninga, itd…Sve sam probala a sa manje ili više uspeha radila treninge i to mi je bila najbolja referenca.

A zašto sam u to doba unosila vise ugljenih hidrata?

U dugim treninzima gorivo se koristi iz masti i ugljenih hidrata, stim što je iskorišćavanje UH (ovako ću na dalje referisati na ugljene hidrate) povećano sa porastom inteziteta.

Ljudsko telo obično ima dovoljno goriva u narednih 3 sata (ili do 2000 kalorija na ta tri sata, ili 600-700 kalorija na sat vremena). Ako povećamo intezitet pre ćemo “pojesti” rezerve, tj potrošiti gorivo, a konverzija UH u energiju (glukozu) je efikasnija u odnosu na konverziju proteina (u glukozu) ili masti (u ketone). UH su sjajan izvor goriva ali je kapacitet našeg rezervoara, generalno, nedovoljan da zadovolji potrebe sportova izdržljivosti. Zato se pribegava ili suplementaciji na trci, treningu ili se traži adekvatniji izvor za gorivo.

 


Da bi vam bilo jasnije šta su pojmovi ugljeni hidrati, glukoza, glikogen, probacu na jednostavan način da objasnim – UH kada se unese u organizam biva razložen na manje jedinice šećera u stomaku i tankom crevu. Ove jedinice se resorbuju u tankom crevu I kada dođu do krvi putuju do jetre (jetra prerađuje sve lose u našem organizmu pa budite nežni prema njoj da bi vas služila dugo!). Fruktoza i galaktoza se pretvaraju u glukozu u jetri a onda se glukoza opet kroz krv seli do organa kojima je potrebna I koji će je odmah iskoristiti kao energiju. Ako se ne potroši, čuvaće se u jetri mišićima kao glikogen. Ako su depoi puni pretvoriće se u mast,tj.evo vam sličica pa zaključite samia


 

Kako to obično biva zbog viška slobodnog vremena i nezaposlenosti moždanih vijuga bacila sam se u akciju komplikacije si života pa me je interesovalo kako napraviti telo da bude efikasniji mehanizam.

Da li je moguće da umesto korišćenja rezervi glikogena, koje su ograničene kao što rekoh, koristimo neki drugi izvor i kako u stvari naterati telo da ne trokira kad “udari u zid” (zid je pojam kada se isprazne reserve glikogena i telo počne da usporava do trenutka kad ne počne da koristi drugo gorivo. Znate, kao što automobil počne da štuca kad pređe sa plina na benzin). Probala sam i LCHF (Low carb high fat – mali procenat UH, viši unos masti) samo što je moja varijanta obično podrazumevala malo niži procenat masti nego što se uglavnom u ovom načinu ishrane unosi.

Zasto sam ovo počela da radim – ako nateram organizam da krene da troši od prve sekunde masnoće, neću nikada ući u deficit glikogena, što znači da neću imati “zid”, što znači da neću toliko morati da kalkulišem intezitetom. Onda sam kroz istraživanje videa da dosta sportista koristi princip takozvanih Ketogenih dijeta, u raznim varijantama, npr: 5 dana vrlo niskog unosa UH a onda 2 dana visokog unosa UH – cilj je da se isforsira da troši masnoće tokom dana sa niskim UH a da se intezitet održi popunjavanjem glikogen depoa tokom vikend izdanja visokog unosa UH.

Zasto su mnogi sportisti prihvatili ovaj način ishrane?

Prvenstveno zato što je ovo prirodniji način ishrane, po svakojakim teorijama, pračovek je živeo u stanju ketoze – danima kad je lovio imao je hrane a danima u kojima nije imao šta pojesti živeo je na iskorišćavanju masnoća i ketona generisanih iz istih. Žitarice nisu bile tada u ishrani a voće nije imalo ovoliko fruktoze.

Pošto telo sadrži manje vise oko 40 000 kalorija masnoća i samo oko 2000 kalorija glukoze, logično bi bilo zaključiti da je bolje adaptirati se na sagorevanje masti kao goriva.

 

Bonus: kokosovo ulje (ili bilo koji prirodni produkt kokosa) je izvor masnoća koje telo lako pretvori u ketone.

 

Telu je potrebno otprilike 4 nedelje da se privikne na manji unos UH (manje od 50gr dnevno) proteina (do 1 gram po kilogramu težine, jer se telo može zbuniti pa pretvoriti protein u glukozu) i ostatak kalorija iz masnoća pa tako naterati jetru da proizvodi ketone.

Kada sam počela da eksperimentišem sa nekom verzijom Keto ishrane(zašto nekom verzijom – dok ne proverimo hemijskim testom ne možemo znati da li smo u ketozi), telo se u početku bunilo. Na svo to maltretiranje ono se branilo gašenjem. Tj nije se ni palilo!

Ja sam bila bezvoljna, pospana, bez ikakve energije. To mi je za početak dalo nadu da sam ga ubola, jer je tako i trebalo da se desi. U nastavku sam počela sa se privikavam ali su me noću budili teški grčevi butina i stopala. Opet sam se pozabavila izvorima I videla da sam na pravom putu! Koliko god to zvučalo suludo, to je bila posledica ketoze ali je sad trebalo rešiti problem grčeva i još ponekih nus pojava…
Nisam se dugo zadržala na ovoj ishrani jer generalno ne bi trebalo toliko biti restriktivan a pogotovo ne dugo ali je eksperiment uspeo i meni se izdržljivost povećala.

Ako rešite da probate ovako nešto, obratite se nekom specijalisti za ishranu koji bi vas kontrolisao redovno. Ja sam imala pomoć i dovoljno znanja pa sam mogla da ekspreimentišem sobom.

 

A ako bi neki ukusni recept, koji nema blage veze sa ovim ovde(ili možda ima), bacite pogled na Tastly aplikaciju!

 

Ovaj tekst je deo akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria.

Comments

comments

Iron Mima

Runner/triathlete, IRONMAN Wannabe, blogger wannabe , Software Tester. Bullet-proof

Da čujem vaš komentar!